Posao na određeno vreme, u Srbiji

  1. blog-posao-na-odredjeno-vreme02-centarpromena

U Srbiji je postalo normalno da ljudi rade na ugovor na određeno vreme. Dužina takvog rada u jednoj kompaniji, na istoj poziciji, je ograničena na 2 godine. Za koga je to sve dobro?

Iz ugla pojedinca:

Svako od nas se slaže da u početku rada u nekoj kompaniji treba da radi na određeno vreme. Mirni smo, trudimo se, aktivni smo i posvećeni. Ukoliko taj ugovor traje 3 do 6 meseci, ne upadamo u paniku. Zašto? Obično mislimo da je to realno potrebno vreme da se upoznamo sa poslom, kolegama, procedurama, načinom komunikacije, klijentima, i da pokažemo nadređenima da smo sposobni za zadatke i dužnosti koje su nam poverene. Obično i onboarding u kompanijama traje ovoliko vremena i očekuje se da se pojedinac do tada uhoda u posao.

Međutim, kada nam produže ugovor, ali ponovo na određeno vreme, 3 ili 6 meseci, mi se već pitamo: “U čemu je problem? Da li je to do mene? Šta ne radim dobro? Zar im nisam pokazao/la da znam da radim, da sam vredan/a, odgovoran/a?” Ukoliko nakon isteka prvog ugovora nismo dobili povratnu informaciju o kvalitetu svog dosadašnjeg rada ili o daljim smernicama za rad, počinjemo da paničimo. Drago nam je da nam produžavaju ugovor, ali pitanje “Zašto?” nas i dalje muči. Ovo je prelomni momenat za pad motivacije zaposlenog.

Ukoliko je pojedinac ovakve situacije već imao u svom prethodnom radu, kod njega/nje će se verovatno mnogo ranije, nego kod onih kojima je prvo iskustvo, javiti bes, revolt, inat, pad motivacije, pad samopouzdanja i mnoge druge negativne emocije. Ovakve osobe rade i žive pretežno u strahu za svoju sutrašnju egzistenciju i egzistenciju svoje porodice. Oni brinu i o svakom svom sledećem poslovnom potezu, jer veruju da ih stalno neko procenjuje i vrednuje njihov rad, pa i odlučuje o njihovoj profesionalnoj karijeri. Osećaju se kao “pod lupom”. Ove osobe, za posledicu, obično počnu da greše u poslu, jer su sebi stvorile prevelik pritisak i podigle očekivanja od sebe i svoje radne uspešnosti.

Jedan kandidat mi je rekao da je on to sebi zapošlenje na određeno vreme objasnio na ovaj način: “Ukoliko želiš da ostaneš da radiš u Srbiji, bolje ti je da svako zaposlenje shvatiš kao kratkoročni projekat.” Već ova izjava ukazuje da svaka medalja ima dve strane: jedna je uvek pozitivna: osoba voli projekte i raduje se njima, puna je energije i entuzijazma, voli izazove, a druga da je sve kratkoročno, da se ne treba truditi i ulagati energiju, jer će svakako kraj projekta brzo doći i od svega ćeš imati samo referencu i novac. Svi znamo da novac nije jedini motivator u poslu.

Iz ugla kompanije:

  • važan nam je samo profit
  • tržište rada je prepuno ljudi željnih da rade, uvek ćemo naći zamenu
  • ljudi se više trude kada znaju da im je posao neizvestan
  • naš HR sektor ne radi kvalitetno posao, ako često nismo zadovoljni izabranim kandidatima
  • naši menadžeri ne obučavaju kvalitetno nove ljude, pa ovi nikad ne zadovoljavaju kriterijume evaluacije u potpunosti

Pitanja za razmišljanje:

Kako na ovaj način stvarati kvalitetne stručnjake u poslu?

Da li se na ovaj način posao na ovoj poziciji kvalitetno obavlja kada je na njoj svake godine neko drugi?

Kakav utisak ostavljamo klijentima, kada se svakih par meseci čuju sa novim zaposlenim naše firme i čuju da je prethodni otpušten?

Da li na ovaj način stvaramo lojalan kolektiv?

Kakvu poruku ovim ponašanjem šaljemo ostalim zaposlenima u kompaniji?

Ako kažemo da želimo timske odnose u kompaniji, stvaramo li dobre timove ili uskačemo sami sebi u stomak?

Posted in:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *